Ulazak Nenada Čanka u kuću „Velikog brata”, a za potrebe zabavljanja nacije, izazvao je različite reakcije u našoj javnosti. Po jednima, lider LSDV-a obrukao je Narodnu skupštinu i narušio joj je ugled, po drugima, to je samo ekstravagantni potez političara poznatog po oštrom i duhovitom obraćanju za govornicom, dok je po rečima samog aktera ove „društvene kontroverze”, to bio samo pokušaj da se „ideja ’Velikog brata’, razori iznutra”.
Bilo kako bilo, tek Čanak je iz kuće „Velikog brata” direktno ušao u kuću skupštine, te je tamo vredno radio glasajući za donošenje novih zakona koji će nam svima popraviti život, pa je to inspirisalo neke poslanike da zaključe kako je ovoga puta „Veliki brat” obezbedio vladajućoj većini kvorum za rad.
U jednoj stvari, Čanak je sasvim u pravu – u kući „Velikog brata” nije učinio ništa čime bi ugrozio ono za šta se inače zalaže u svojoj politici – pokazao je poštovanje prema ženama, ravnopravnosti, porodici i nije iskočio nijednim svojim gestom iz onoga što on jeste u svakoj drugoj, javnosti poznatoj, prilici. Osim u jednoj stvari – što je pristao da uđe u projekat „totalne kontrole”.
Ali problem ovde leži u nečem drugom – „Veliki brat”, koji zabavlja svet, jeste jedna od najmorbidnijih poruka savremene kulture. Igrati se i praviti zabavu od ideje dobrovoljnog logora kome aplaudira čovečanstvo ispred malih ekrana, jeste, sa jedne strane, podsmeh patnji onih koji su doživeli užase totalitarizma, dok je, sa druge strane, to neka vrsta tragičnog predskazanja bliske budućnosti koja nas čeka u stvarnosti. Problem sa emisijom „Veliki brat” je upravo u jezivoj ideji dobrovoljnog pristajanja na „svevideće oko”, koje ne samo da posmatra nego naređuje, kažnjava, postavlja pravila i u potpunosti uređuje život ukućana ukidajući im minimum privatnosti – a sve to zarad mogućnosti da se, u simboličkoj borbi sa konkurencijom, preživi do samog kraja.
Ulazak u kuću „Velikog brata”, čak i sa idejom da se morbidni koncept razori iznutra, najblaže rečeno je kontradiktoran. „Velikog brata” može razoriti samo ideja slobode: ne pristati na „Velikog brata”, bez obzira na to da li se radi o glupoj emisiji ili o stvarnom političkom konceptu globalizma, jedini je način da se on obesmisli. Samo u tom smislu Nenad Čanak jeste poništio svoju političku personu. Onog trenutka kada poslušno odlazi u „ispovedaonicu”, to jest na ribanje kod „Velikog brata”, političar je više od ostalih „običnih” gubitnika pristao da bude slomljen.
To, u suštini, uopšte nije samo igra, to je daleko više od zabave za narod. To je pokazno dobro, društveni eksperiment na delu. Tako to, zapravo, izgleda i u stvarnosti, u kojoj se toliko govori o slobodi, demokratiji i „novim standardima”.
Postoji još jedna stvar koja je u ovoj priči opasna. „Veliki brat” oduzima čoveku užasno mnogo – ali mu nešto i daje. Nekome novac, nekome slavu. Ta igra sa dobijanjem i gubljenjem, pod uslovima koje ispostavlja samo jedna strana, jeste tamni vilajet savremene civilizacije. Kajanje je kolateralna šteta koja se ispostavlja tek pošto se sa đavolom posade tikve. Pošto samo „Veliki brat” uvek pobeđuje, i samo on dobija. Svi ostali su žrtve, uključujući i pobednika. Sećate li se filma „Konje ubijaju, zar ne”?
Nenad Čanak ništa nije kriv, i on je samo čovek sadašnjice.
Ali radi se o tome da sa „Velikim bratom” nema igranja. Onoga trenutka kada pomislimo da je u pitanju samo igra i zabava već smo uhvaćeni. Da i ne govorimo o činjenici da je Nenad Čanak, privatno, prijatelj sa „Velikim bratom” (vlasnikom licence)i da je, između ostalog,i to uticalo da se on pojavi u ovoj emisiji. Nema prijateljstva sa „Velikim bratom”, koji nikome ne može biti burazer. Postoji samo „Veliki brat”, sve ostalo su robovi. Čak i da je stvarno mislio da novac od eventualne pobede pokloni u humanitarne svrhe, rezultat bi bio suprotan.
Jer „Veliki brat” je ropska ideja, sa izrazito antihumanističkom porukom.
