Autor: Branko Dragaš
Na predsedničkim izborima u Srbiji pobedio je – strah! Tačnije, strah je pobedio demokratiju. Još preciznije, strah je ukrotio slobodnu volju građana. Brutalnim političkim manipulacijama i ucenama Borisa Strašnog i njegovog izbornog štaba konačno je udavljena demokratija u Srbiji. Davitelji su protiv davljenih upotrebili svu političku moć predsednika Srbije koji se, bez ikakvih ostvarenih rezultata u proteklom mandatu, ponovo kandidovao da upravlja našom uništenom i opljačkanom državom. Mada je pune četiri godine spokojno pratio kako se pljačkaju i siromaše građani, koji su mu dali poverenje da ih štiti od kriminalaca i tajkuna, mada se nijednom nije oglasio, uprkos brojnim stručnim materijalima koji su mu poslati na predsednički kabinet, da stane na stranu zakona i institucija, mada nije napravio nikakav otklon od tog gangsterskog sistema koji je zahvatio čitavu državu kojom On vlada, Boris Strašni se usudio da se ponovo kandiduje. I ne samo to, nego je odlučio i da pobedi. Ne birajući sredstva. Cilj opstanka na vlasti i zaštita postojećeg kriminalnog sistema opravdavao je širenje straha. Nije smelo da se izgubi. Veliki kapital je bio u igri. Veliki interesi tajkuna i političke oligarhije.
Te monopolizovane snage nisu smele da dozvole nikakva iznenađenja. Njihov kandidat je morao da sačuva stečeni kapital i privilegije. Tako je sva priča o demokratiji, slobodnom tržištu i građanskim slobodama, umotana u oblandu floskula o evropskim integracijama, pala u vodu onoga trenutka kada su davitelji shvatili da postoji realna opasnost da njihov zaštitnik izgubi. Oni su se tek tada uplašili da su opljačkani i osiromašeni građani, nezadovoljni lažnim reformama, opasni birači i da će, po starom srpskom običaju, glasati iz inata protiv. Uplašili su se ne samo za ukradeni nagomilani kapital, nego i za svoj malograđanski život koji može, ako dođe do promena, da završi iza rešetaka. Strah da će sve to izgubiti dao im je neslućenu snagu da budu nemilosrdni, brutalni i okrutni u drugom izbornom krugu. Sopstveni strah su projektovali na same građene. Boris Strašni je otvorio opasnu Pandorinu kutiju laži i obmana, a davitelji u Njegovoj službi su krenuli da uteruju strah u žrtve tranzicije.
To je presudilo u ovim predsedničkim izborima. Boris Strašni je sumanuto urlao i mahao rukama nad sudbinom unesrećenog naroda koji, uprkos promašenim reformama, nikako ne sme da se vrati u prošlost, u vreme sankcija, izolacije, ratova, hiperinflacije, nestašica i redova za ulje, brašno i šećer, već mora da nastavi u pravcu evropskih integracija gde nas čeka bela šengenska lista i kandidatura za usijanu evropsku budućnost. Boris Strašni je bio garant te obećane budućnosti. Ako On ne pobedi, počinje najstrašnija izolacija. Ako On ne pobedi, vraćamo se u krvave ratove. Ako On ne pobedi, nastaje biblijski potop nebeskog naroda. Srednjovekovni mrak će ponovo zakucati na naše balkanske domove. Ruski boljari i spahije će uzjahati kmetovsku Srbiju. Azijatski divlji konji će svojim kopitama srušiti naše evropske Augijeve štale. Atamani i kozaci će postati naša stvarnost. Građani će postati sibirski zatočenici i slušaće priče sa Kolime. Boris Strašni je jevanđeoski grmeo, opominjao i pretio. Boris Strašni je starozavetni Mojsije koji izvodi svoj zabludeli narod iz istočnjačkog ropstva. Presudan je Njegov izbor. Istorija se lomi. Ili ćemo opstati u svetloj budućnosti evropskih integracija ili ćemo nestati u vizantijskoj pošasti i otomanskom ludilu. Građani moraju da se odluče. Referendum. Boris Strašni se već odlučio. Za Njega nema dvoumljenja. Ne može I jedno I drugo, nego ILI jedno ILI drugo. Njegovi ministri i guverner su bili mnogo praktičniji i jednostavniji. Oni nisu postavljali pred građane Srbije tako visokoparna povesna pitanja, nego su transparentno, makijavelistički zapretili građanima šta će se desiti ako ne pobedi Boris Strašni.
Dakle, ako Boris Strašni ne pobedi desiće se sledeće: građani neće dobiti besplatne akcije, neće dobiti hiljadu evra nego mnogo manje, Berza će pasti, akcije preduzeća će se obezvrediti, investitori će pobeći, dinar će devalvirati, kamate će otići u nebesa, devizna klauzula će udaviti korisnike kredita, građani će morati da sami vrate 26,2 milijardi dolara duga, inflacija će postati galopirajuća, porezi će se uvećati … Zamislite da u nekoj zemlji EU izađe ministar i kaže da će, ako pobedi neki njemu nesimpatičan predsednički kandidat na izborima, doći do kraha berze. Zamislite da guverner Centralne banke najavi da će, pobedom nekog njemu neomiljenog kandidata, nastati devalvacija, inflacija i kamatni šok. Da li je to moguće da se desi u EU? Nije. Zašto? Zato što su to uređene države sa profesionalnim institucijama. Zato što se tamo znaju pravila tržišne igre i nije dozvoljeno da se manipuliše građanima.
Ne smeju institucije sistema da šire strah. Ne smeju institucije sistema da zloupotrebljavaju svoju moć. To je osnov demokratije. Ne sme činovnik u institucijama sistema da špekuliše. Ne sme činovnik institucije sistema da angažuje moć institucije u svoje lične interese. Institucije sistema su plaćene od strane poreskih obveznika da štite pravila igre. Nije dozvoljeno snagom institucije pribavljati korist samo za sebe ili svoju političku sektu na vlasti. Aktuelni predsednik države, ministri i guverner su predstavnici svih građana. Oni ne smeju da stanu samo na jednu, svoju stranu, već moraju da brane principe demokratije.
Princip demokratije je da svaki građani svojom slobodnom voljom određuje za koga će da glasa. To je njegovo lično pravo. Njegova sloboda. Niko ne sme da ga ugrozi u tom njegovom ličnom pravu. Zamislite da su svi predstavnici državnih institucija bili u kampanji za Borisa Strašnog. Tako bi direktor bolnice, recimo, mogao da kaže da se građani neće lečiti ako ne pobedi Boris Strašni. Ili direktor Telekoma da mobilna telefonija neće raditi, direktor škole da neće biti nastave, direktor železnice i JAT-a da neće biti prevoza putnika, direktor NIS-a da nema benzina i gasa, a predsednik suda da više nema suđenja. Kakvu državu bi dobili takvim izborom? Strašnu državu! Da li je moguća takva nakazna država u EU? Nije. Šta bi se desilo u EU kada bi neko ovako zastrašivao birače? Državni činovnici bi bili uhapšeni zbog zloupotreba službenog položaja, dok bi predsednički kandidat bio isključen iz demokratske utakmice jer prljavo igra. Prljavi igrač prljavo igra. Prljavi igrač se plaši konkurencije i nadmetanja. Prljavi igrač pravi prljavu igru. Odnosno, monopolizuje svoju funkciju. Stiče privilegije zahvaljujući državnoj funkciji. Uzima ono što mu ne pripada. Protekcijom dolazi u privilegovan položaj. Korupcijom stiče korist. Ucenom preti građanima. Ograničava slobodu pojedinca. Manipuliše strahom građana. Špekuliše na tržištu glasova. Potkupljuje savest birača. Reketira volju građana.
Takva utakmica nije regularna. Ona je unapred nameštena. Takvu utakmicu treba poništiti. Ako se prizna takva nameštena utakmica, onda je sve dozvoljeno u političkoj borbi. Srbija tako sigurno klizi prema demokratskoj tiraniji i pitanje je dana kada će se pojaviti Ugo Čaves. Ne trebamo tada da se čudimo šta nas je snašlo. Glavni krivci za njegov dolazak na vlast biće Boris Strašni i njegovi angažovani davitelji. Oni su širili strah da bi dobili izbore. Ne krivim malog čoveka. Njegov strah je opravdan. Ali ne mogu da shvatim da se nije oglasila srpska kvazielita da makar opomene prljavog igrača da takva igra nije dozvoljena u EU. Plaćeni politički analitičari su o svemu brabonjali, ali nisu osudili širenje straha. Politički analitičari i mediji su dobro naplatili izbore. Suština demokratije ih nije ni zanimala.Važna je samo tezga. Kao što ih ne zanima ni sudbina države i naroda.
Odlazeći predsednik Putin je pre neki dan sazvao 780 najviđenijih ljudi u Državni savet da se raspravlja o viziji razvoja države i nacije do 2020 godine. Novistari predsednik Srbije nema nikakvu viziju. Samo marketinške floskule o EU. Boris Strašni pubertetski slavi nameštenu pobedu. Raduje se što se provukao. On dobro zna da su mu poklonili ocene. Jedva nekako. Preko veze. To nije bila viteška pobeda. To je Pirova pobeda. Ako je, kao što se hvali bio sportista, onda bi morao da se stidi što je dobio nameštenu utakmicu.
Od nameštanja utakmice do transfera igrača i pranja novca mala je razlika. Ni legendarni Džaja nije mogao da suzbije pohlepu. Slava mu je udarila po džepu. Ali to nije razlog da ga državne institucije onako hapse. Kada su baš primorane to da urade, državne institucije moraju da brane renome legende, predsednika države, ministra ili guvernera. Na taj način brane snagu same državne institucije. Moraju se poštovati uspostavljena civilizacijska pravila igre. Ne može predsednik države da se ponaša kao folirant sa Dorćola kome uvek neko moćniji čuva leđa. Nekada otac, a nekada i briselska birokratija. Boris Strašni je u Guči pokazao da je veliki magup kada ga okružuju telohranitelji. Njegovo estradno prenemaganje u kampanji pokazuje koliko je nezreo. Nije dorastao da bude predsednik. To je dokazao u prvom svom mandatu. Nije zaslužio poverenje građana.
Nije zaslužio poverenje demokrata. Dobro mi je poznato kakav odnos su prema njemu imali stare demokrate. Ali starih demokrata u njegovom okruženju više nema. Bliski saradnici su mu pevači, glumci i napaljeni klinci. Takav predsednik ne može da vodi državotvornu politiku. Ozbiljni ljudi vode ozbiljnu politiku. Državna politika ne sme da širi strah. U državi nastaloj na strahu, pobuna je izvesna. Sloboda rađa pobunu. Građani moraju biti slobodni. Pobuna je nužna. A dok se pripremamo za pobunu, možemo slobodno daviteljima da poručimo
„Vratite Borisu njegove glasove!“.
