Svakodnevno jutarnje čitanje „štampe“ u poslednjih 5-6 godina ne prati miris roto-papira, pomešan ofset bojom pa ni listanje tamo-vamo, preko reda, pa šta „zakačim“. Ponekad mi nedostaje ona lagana jutarnja nervoza, kad su baš one stranice koje želim da otvorim slepljene, pa kao „sluđen“ moram sabajle da zapalim cigaretu i „kao“ smrim živce. Ni slutio nisam da će mi nedostajati nekvalitetna debela i jeftinija ‘artija, koju su naši štampari kompenzovali za ko zna šta, kako bi uopšte mogli da objave broj i zarade nešto, loš i na brzinu urašen urađen prelom, od kojeg se novina ni po vetikali ni po horizontali ne može lepo složiti tradicionalnom lupkanjem po stolu pored šolice kafe i svašta nešto vezano za stare dobre štampane novine.

Mnogo toga se promenilo, dosta toga više ne postoji u izvornom obliku, a život ide dalje. Tehnologija i modernizacija medija mrvi sve pred sobom i Bogu hvala, ni nas nisu zaobišle. Činjenica koja se nažalost nikada neće promeniti vezana je za redakacijsko kvalifikovanje i plasiranje informacija i najezdu „vikend“ novinara.

Dinar sa svojim usponima i padovima od po recimo smešnih 0,009 % , izjave estradnih umetnica i neostvarenih političara, neproverene i nepotvrđene vesti i nezadrživo utrkivanje u senzacionalizmu i tračarenju, i slične informacije, još uvek nažalost sačinjavaju kostur uređivačke politike većine veoma prodavanih i dobro praćenih medija. Neke vredne informacije nažalost „nisu vest“ i ne prodaju list ili glasilo pa samim tim ih i ne treba tretirati preterano. Čak i kada se urednik ili uporni novinar dokopa kakve dobre i vredne vesti često se dešava da se ista prepisuje, prepričava i menja objavljujući se nekoliko narednih dana ali i sedmica.

Nije mi cilj da prozivam, na sreću veliku većinu kolega koji rade pošteno poštujući kodenks novinarskog zanata, već samo da upitam vide li, i imaju li mehanizam za borbu protiv ovakvih pojava. Imaju li načina da prepoznaju i uvide opasanost koja se pojavila u  nekontrolisanoj poplavi nadolazećih polupismenih, bahatih, koristoljubivih i prevrtljivih novinara kojih je sve više i koji će ono malo lepo napisane reči, korektno postavljenog komentara na neku od njih ili korisnu i važnu informaciju iskoristiti i pokvariti svojim shvatanjem žurnalizma i novinarskog posla.

Pojava novinara plaćenika, utrkivanje u brzini objavljivanja „važne informacije“, bez trunke ukusa i minimuma potrebne forme, beskompromisno i napadno poznavanje svega i svačega nije, i nikada neće biti vrlina dobrog i objektivnog novinara.

Slažem se naravno da treba istraživati, ponekad biti i drzak i provokativan, ali se ne slažem sa činjenicom da šturo objavljena vest o minstrovoj ljubavnici, ili privatnom životu estradnih umetnika može biti važnija i vrednija o nizu događaja u kojim se pominju mladi, obrazovani, uspešni, pošteni i pametni ljudi, jer novinari su ipak misionari savremenog društva. Oni bi trebali pomoći ali na bazi objektivnih i relevantnih informacija da slika o Srbiji ne bude više tako mračna a mlade pokušaju bar na taj način opredele na znanje, poštenje i ljubav, bez droge, kriminala i nemorala. Nekim čudnim spletom okolnosti  to ipak nije tako.

Zbog toga se ne treba preterano zaprepaštavati što se deca ubijaju u zakazanim tučama, što je opijati stigli i u niže razrede osnovnih škola i što je manjina koja želi da radi ili nauči i postigne nešto ismevana, pa čak i maltretirana od onih drugih koji „uče život“ čitajući dnevne novine ili posećujući inernet prezentacije pune senzacionalnih rukotvorina redakcija koje interesuje samo novac, moć i lična promocija.

Sve dok barem ne pokušamo da takve pojave osudimo i proteramo sa naslovnih strana,  u nadi da će i država shvatiti šta i kako treba preuzeti stanje se neće bitno menjati, a novinari u tom procesu dosta mogu pomoći. Za početak je dovoljno da se ružan i neprijatan događaj na lokalu bar ne prepisuje iz dana u dan u više kombinacija sa drugačijim naslovom, jer to nikome neče vratiti sina, supruga ili život – nažalost.

Rekao bih dosta toga, ali ne znam odakle da krenem i gde i kako bi se to završilo, pa verujem da će biti bolje da me neko dopuni, koriguje ili upozori na opravdanost slobode koju sebi ovakvim tekstom dajem.