Atlantida – mit ili lakrdija? (deo drugi)

otto_muckNapuštajuci svoj zavičaj – Sargasko more, koje se nalazi jugozapadno od Azorskih ostrva, jegulje se upućuju Golfskom strujom i, reklo bi se potpuno besmisleno, putuju u Evropu i završavaju u rekama koje se ulivaju u Mediteran. Nakon nekoliko godina jegulje se vraćaju u Sargasko more, gdje polažu ikru i završavaju svoj životni ciklus
Šta ih nagoni na tako opasna putovanja? Nauka na to još nije dala definitivan odgovor. Možda se, kaže Muk, na to pitanje može dati sledeći odgovor: kada su se instikti jegulja tek formirali, slatke rečne vode na Atlantidi, u kojima su one mogle da nadu utočište od morskih grabljivica, nalazile su se sasvim blizu Sargaskog mora. Slepi instikt ih i danas, hiljadama godina nakon nestanka Atlantide, i dalje tera na duga i neizvesna putovanja tokovima Golfske struje!

Muk je sledio trag koji je Atlantida kao svojevrsni most mogla da odigra izmedu Europe i Amerike. On je obratio pažnju na sličnost egipatskih, srednjoamerickih i južnoameričkih piramida u dolini reke Moce. Zatim na slične elemente u kulturama Baska i Maja. Muk piše o jednom baskiskom misionaru koji je bio zapanjen kada je otkrio da ga ljudi u džunglama Guatamale odlicno razumiju i da koriste slična oruđa pri obradi zemlje kao i njegov narod.

Platon je tvrdio da je Atlantidu progutalo more. Muk je u svojim istraživanjima počeo da traga za “izgubljenim kontinentom” i po dnu Atlantskog okeana. Zahvaljujuci okeanografiji, nauka danas raspolaže detaljnom kartom morskog dna. Dno Atlantika podeljeno je na dva dela velikim podvodnim grebenom čija visina pod morem dostiže 3 000 metara, a proteže se od Islanda do Antarktika.
U podrucju Azorskih ostrva taj se greben širi u plato širine 400 i dužine 1000 kilometara. Severno od njega podižu se podvodne vulkanske planine. Pojedini njihovi vrhovi uzdižu se nad površinom okeana. To su danas Azorska ostrva, čiji oblik i razmere uveliko podsjećaju na – Platonovu Atlantidu!

Pri razvijanju svoje hipoteze, Muk je bacao poglede i na priobalne regione severnoamerickog kontineta. U rejonu grada Carstona, u Južnoj Karolini (SAD), aerofoto-snimanjem 1930. godine načinjena je karta celokupne oblasti, koja neodoljivo podseca na bojno polje prekriveno sa oko 3.000 okruglih i ovalnih kratera, ciji su “grudobrani” okrenuti prema jugoistoku.
To je po mišljenju Muka veoma ozbiljan dokaz u korist hipoteze da su kratere stvorile krhotine nekog nebeskog tela koje je doletelo iz severozapadnog pravca. Razume se, udubljenja u Južnoj Karolini su znatno manja od ogromnih depresija koje se nalaze na dnu Karipskog mora; one dostižu dubinu od 9.000 metara i imaju površinu od 500.000 kvadratnih kilometara.
Kakve su ogromne sile stvorile ta gigantska udubljenja na morskom dnu i šta je izazvalo pojavu vrtača na obali Južne Karoline?

Platon pominje odstupanje u kretanju zvezda i ogromne požare na Zemlji”, koji su pratili katastrofu Atlantide. Muk smatra da je u skretanju zvezda reč o – asteroidu. Matematički proračuni rezultiraju njegovima zaključkom da je asteroid “dospeo” iz pravca asteroidnog pojasa Adonis i pri orbitiranju oko Sunca po opasnoj ekscentričnoj prbiti skrenuo s nje i obrušio se na Zemlju!
Slično gigantskoj raketi, asteroid se iz zapadnog pravca spuštao na Zemlju. Sudeci prema veličini podmorskih depresija, Muk pretpostavlja da je prečnik kosmičkog giganta dostizao oko – 11 kilometara!
Na visini od oko 300 kilometara asteroid je zbog zapaljenog vodonika počeo da sija jarko crvenom bojom. Za njim se vukao rep zapaljenih gasova, dugačak oko 60 kilometara. Pri prodoru kroz atmosferu, on se raspao na manje delove.
Dva džinovska dela asteroida, svaki težak od mnogo milijardi tona sručila su se u okean, stvorivši portorikansko udubljenje, a manje krhotine izrovašile su tlo u Južnoj Karolini. Ti udari apokaliptičke snage izazvali su eksploziju koja je zahvatila ogromnu teritoriju. Još dva gigantska komada asteroida pogodila su Zemljinu koru na veoma osjetljivom mestu – u rejonu Atlantskog grebena – i aktivirale sve vulkane u njegovom lancu.

Stravicna kataklizma zahvatila je Atlantidu i pretvorila je u pustoš.

“Za jedan užasan dan i jednu užasnu noc”, kako je pisao Platon, “Atlantida je išcezla”. Još dugo su nakon toga zemljotresi potresali kontinente, pa je severoistočni deo Južne Amerike potonuo u Atlantik, a njen severozapadni deo izronio iz voda Pacifika, prenoseći gradove s nivoa mora do vrhova današnjih Anda. Istovremeno, gigantski crni oblaci, ispunjeni otrovnim gasovima, gušili su ljude i životinje širom naše planete.
Kao dokaz za tu hipotezu Muk navodi iznenadni nestanak mamuta. Preživevši desetine hiljada godina u Sibiru, koji do tada nije bio pod ledom, oni su iznenada uginuli. Svi do jednog!
Autor hipoteze tvrdi da je oblak otrovnih plinova te kolose ubijao na licu mjesta. Po njegovom mišljenju, nije izneta još ni jedna činjenica koja bi objasnila iznenadno smrzavanje dlakave sabraće slonova, niti se zna šta je to što je uticalo da se Sibir pretvori u gigantski frižider. Da li je pogodak asteroida doveo do oscilacije Zemlje za vreme njenog rotiranja, što je izazvalo predislokaciju polova i naglu izmenu klime? – postavlja Muk pitanje i dodaje da su se u ogromnom crnom oblaku mogle nalaziti i one kolosalne količine vode koje su izazvale svetski potop o čemu govore legende mnogih naroda.

Interesantno je da Platon ukazuje na “more blata” koje je za duže vreme onemogućilo plovidbu brodova izvan Gibraltara. Godine 1822. arheolog Leonard Vulej započeo je radove na iskopavanju grada Ura, prestolnice drevnih Sumerana. Ispod grobnica prvih careva, ekspedicija je otkrila sloj mulja i prljavštine, debljine gotovo tri metra. U istom sloju nisu bili otkriveni nikakvi arheološki ostaci. Baš nikakvi. Sve što je do tog vremena postojalo, kao da je netragom išcezlo

Prema Mukovim proračunima, čovečanstvu je bilo potrebno tri hiljade godina da bi se oporavilo od katastrofe izazvane padom asteroida. Skoro sve to vreme ogromni crni oblak vulkanske prašine visio je nad severnom Europom.

Za one koji su preživeli kataklizmu, život pod tim oblakom predstavljao je kratku i tešku borbu za opstanak. Ljudi su lutali pod crnim nebom, na kome se Sunce samo ponekad pojavljivalo kao daleka fatamorgana; a u vreme kada je čovečanstvo stvorilo nove uslove za razvoj svoje civilizacije – to je bilo u četvrtom milenijumu pre nove ere – od Atlantide je ostala samo legenda.

Sva dostignuca nekadašnje nauke, umetnosti i kulture uopšte, bila su zbrisana. Čovečanstvu je bilo potrebno još 6.000 godina da bi steklo nova znanja; njih je koristio i Muk da bi postavio svoju teoriju o uzrocima propasti blistave Atlantide.