Slušao sam juče Petra Lukovića u „Peščaniku“ baš kao i uvek bez daha, pokušavajući da pohvatam i povežem sve sitnice koje kaže u svojevrsnom jurišu na mikrofon i publiku pred sobom. Današnju reprizu sam kao i obično i po ko zna koji put „promašio“. Njegove reči i delovi beseda, govora ili kako god oćete to da nazovete, nagone čoveka da se poput jadnog i naivnog MIrka iz „Maratonaca“ osokoljenog Bilijevim savetima oko imanja i nasledstva posle Pantelijine smrti, uzjoguni, uspravi, lupi šakom o sto i krene negde a da ni sam ne zna gde bi trebalo krenuti. One odmerenije Luković provocira na razmišljanje uz malo umereniju reakciju.

Kao i uvek (meni svakako ne smeta) je bilo puno kratkih i jasnih zaključaka oslobodjenih svakog oblika nejasnoće uz gomilu njemu svojstvenih izvornih i ipak nezamenljivih narodskih reči i izraza.

Ipak ovde se neću baviti komentarisanjem svega što je pričao- ne bi ni umeo, već samo malim segmentom u kome komentariše nedavnu izjavu gospodina Dinkića o kojoj sam pre izvesnog vremena napisao tekst . Luković kaže:

… onda čujem na televiziji da kad dodje TV ekipa kod Mladjana Dinkića u kuću on ima devet šoljca u kući … pizda ti materina. Pa ja kod kuće sam broj’o nije me mrzelo posle tog priloga da brojim i imam pedeset šoljica -jebo te, a još četri servisa nisam ni otvorio. On ima devet šoljica – serem se u čoveka koji ima devet šoljica …

Sada sam još sigurniji da tekst koji napisah pre dva meseca i nešto malo više, nije bio greška i da gospodin Dinkić ipak ne mora u svakoj vladi biti ministar kao i da se njegovom ministrovanju i „dobročinstvima“ ipak nazire kraj. Gospodine Dinkiću izgleda da je vreme da se neke stvari definitivno obelodane i vaš „resorno-ministarski hedonizam“ na sreću svih koji imaju više šoljica za kafu od Vas – pripadne prošlosti.

Gospodinu Lukoviću čestitke na uredničkom mestu u @ Novinama.

Borsky