Jedan od prvih tekstova objavljen na portalu Bor-grad INFO je po mnogima iz tima Udruženja ISTOK, početak aktivnijeg promišljanja i borbe za grad Bor u vreme kada je boraca bilo mnogo. Bilo je to vreme vrtoglavog uspona sajtova i ljudi kojih više nigde nema a koji su toliko voleli svoj grad da ih je prevelika ljubav trajno onesposobila. Mi smo tu gde smo i tada bili, ali podsmeha, ružnih reči i prozivki više nema.
Do pre dve godine odprilike, Bor se mogao na internetu naći prvenstveno kroz vesti vezane za sada već najverovatnije prodat rudnik ili digađanja vezana za sam kombinat. Naravno informacija o Boru dopunila bi tu i tamo poneka vest iz „crne hronike“ jer je naš grad imao u svojoj istoruju takvih dogadjaja – na pretek. Prva i osnovna ideja svih koji su u Boru živeli i radili (naravno govorim o periodu poslednjih 15-16 godina), je bila vezana za golo preživljavanje, na jednoj i otvorenu otimačinu i kriminal svake vrste na drugoj strani.
Nikad, nigde nisam pročitao niti čuo da je neko od borskih novinara, radnika u kulturi a kamoli neko iz aktuelnih garnitura na vlasti, koje su se vrtoglavo smenjivale, ili nekih drugih zvaničnika, pomenuo išta slično što bi možda u nekom barem
prenosnom značenju asociralo na to da grad u kojem živimo treba voleti, da mu se treba posvetiti i maksimalno učestvovati u negovoj promociji bez obzira što je
to u slučaju Bora gotovo nemoguća misija. Niko nije pokušao da pomisli na to da većina gradjana nema gde da ode i da im je Bor naprosto – sve. Pominjana je ona legendarna poslednja sijalica koju treba neko da ugasi, ili kako već, obelodanjeno je da je Bor bio u stvari eksperiment koji je od samog starta imao specijalan status i poseban tretman. Od samog osnivanja rudnika, niko nije razmišljao da će posle tog eksperimenta ostati generacijei da tu žive – ljudi koje će sa ponosom govoriti kako su 5- 6 ili već koje koleno, porodice koja tu živi. Niko nije razmišljao o ljudima jer je trebalo obezbediti što više bakra, zlata, i svega ostalog.
