Наш народ  каже „Тресла се гора – родио се миш“ а у граду какав је Бор такве потресе или неке друге тектонске поремећаје ми сасвим слабо – готово никако не третирамо. Одрастали смо уз експлозије са површинског копа и писали домаће задатке за кухињским столовима изнад којих су се лустери сасвим озбиљно и приметно љуљали, и док је било тих експлозија и  лустера није било већих проблема. Играли смо се у парковима и не знајући за екологију под по свему судећи абнормалним загађењем, поудавали потом  и поженили, изродили здраву и праву унучад и ништа нам се хвала Богу није лоше десило. Данас са на конто неких података о загађености дешавају такве ствари да се заиста питам од чега смо саздани када смо све то преживели али и колико је истине у свему што се  потенцира.
Проблеми су се, рекао бих појавили много касније и можда смо на све о чему сам причао огуглали, можда навикли не знам, али ипак бринем. Бринем озбиљно.

Мишеви и нису имали неку битнију улогу у свему томе као ни у самој народној изреци, али су наравно увек били ту и чекали своју шансу. Неки су се уморили од чекања и заувек отишли у друге крајеве, неки су остали али како год никада нису заборавили свој град- то је сигурно, а понајвише је оних са обе стране који су у недоумици.

Чини ми се да би и она народна прича о чобанину и вуку, могла имати везе са мојим размишљањима и овим невештим књижевним покушајем, јер било је толико позива, апела, лажних и оних других саопштења а у мору свега тога погубили смо и ред и распоред, заборавили неке основне вредности и почели бавити невероватним глупостима.

Међутим да не дужим једноставно сам мишљења да се многим небитним, смешним, безвредним и маргиналним стварима и личностима, даје превише медијаске пажње да их треба елиминисати, окренути се позитивнијем размишљању и колико толико сачувати дух Бора и Борана који је слободан сам рећи у међувремену постао и бренд града.