Листа радикалских испада је неисцрпни инвентар једноличних, увежбаних, беспризорних увреда на рачун политичких противника. С малим одступањима, то је читава њихова политичка историја

Радикали су се вратили себи и својим дегутантним испадима. Тај повратак за њих није био тежак, будући да никуда нису ни одлазили. Тома Николић је бар покушао да се отресе неподношљивог Шешељевог доцирања и да сведе лудило на границе политичке уљудности. Није успео, слаб је за тако нешто. Прво га је поразио Тадић на изборима, а онда и војвода у странци.

Тамо сада владају Радете и Тодоровићи, а Николићу је само остало да активира свој раскошни јед, разумевајући да више не може да буде другачији, све и да хоће.

Зато је архивирао своју дуго тренирану уздржаност и кренуо с претњама. Рецимо, да ће „срушити диктатора“, зауставити РТС и све друго што иде насупрот свежим радикалским идејама. Неки аналитичари мисле да из Николића говоре фрустрације политичара који је више пута био на граници победе, а увек је поражен. Немоћ да се та граница савлада производи другу врсту немоћи: да се контролише бес, да се разуме стварност и признају важећи цивилизацијски оквири.

Листа радикалских испада је неисцрпни инвентар једноличних, увежбаних, беспризорних увреда на рачун политичких противника. С малим одступањима, то је читава њихова историја. Наслови Шешељевих књига су управо суморни сажетак такве хронике, трагикомични псовачки инвентар ненадмашног скрибоманског аса.

За новог манекена Шешељеве школе, који без контроле и цедила на језику сипа јавне увреде и претње, радикали су одредили извесну Вјерицу Радету. За свој премијерни наступ, дотична особа се увежбавала, где би другде, него у парламенту, идеалном месту за саопштавање творевина чистог ума.

У сваком свом говору она је „откривала” неколико тешких криминалаца и разбојника који се налазе у врху државе. Добро, то је већ опште место, једна досадна проза коју сви радикалски оратори знају напамет. Радета је ионако оскудни вокабулар својих партијских гуруа осиромашила све до муљевитог дна и заронила који лакат дубље.

За свој конференцијски деби, Вјерица се посебно припремила, водећи рачуна о сваком детаљу на себи. Видело се да поседује извесна знања из атентаторске историје Србије. Уосталом, такве су квалитете показали и војвода и Тома, тачно онда кад је требало.

Радета је подсетила јавност, а и „диктатора” Тадића, на Аписа и његове мете, краљевски пар Обреновић, секире сабље и бацање тела с балкона. А затим на кнеза сличне судбине, Михаила, па и на Ђинђића. „Тако пролазе издајници.”

Сад је тешко тражити сва издајства по архивама, али може бити да је Александар Обреновић издао Вјерицине патријархалне назоре тиме што се оженио лепом удовицом.

Што се кнеза Михаила тиче, он се некако у невреме окренуо континенту на коме је живео и тиме за сва времена изврдао Вјерицине (Вјеричине?) ретроактивне родољубне идеале. О Ђинђићу није ни морала да троши речи, све се зна.

Све то што се налазило у разгранатом вербалном апарату госпође Радете имало је смисла тек на крају, кад је излагачица занесена својом љубави према напаћеној отаџбини припретила Борису Тадићу. Ако га већ не можеш победити на изборима, зна се шта му ваља учинити. Таква организација могла би да буде једноставнија него организација победе. Радикали воле Србе па би се та љубав могла доказали елиминацијом шефа српске државе и рецимо изолацијом пет-шест милиона осталих издајника.

Ако је Вјерица била смушена у образлагању насушне националне потребе за једним финим атентатом, бар су јој клетве ишле добро. Свака би јој злослутна сплеткашица и црна пророчица могле позавидети, а магови, који кубуре с муштеријама, морали би код Радете на брзи летњи курс, на обуку и преобуку.

Она је проклела Тадића и њему сличне, „све до деветог, а чак и до једанаестог колена”. Може и бочно, и шире, и нагоре, и надоле, нико осим ђавола не зна кога све може закачити клетва намењена издајницима.

На крају се не може докучити шта се желело: да ствар заврши судбина или тврда радикалска завера, која је клеветничким женским језиком објављена пред читавим народом.

Бића која у својој глави имају уређаје за размишљање сличне Радети упућивали су своје поруке смрти Борису Тадићу. Остали су тукли новинаре.

Ако је хапшење Караџића повод за све ово, а одбрана Младића последња кота одбране српства, то само значи како радикали умеју и да праштају.

Младић је о њима мислио и говорио све најгоре, сматрао је Шешељеве трупе експедицијама свеопште пљачке и фактором карикатуралне сметње на бојишту.

Љ. Стојадиновић – Политика / Погледи

[објављено: 28/07/2008]