Борис Тадић је искористио партијски скуп да говори о важним државним питањима. Ништа спорно. Може о томе да говори и као председник Србије и као председник Демократске странке.
Зато и може да каже да мисли да је очување радних места најважније државно питање у наредној години. Зато и сви политичари и сви предузетници и сви синдикални функционери имају право да кажу шта мисле о том Тадићевом ставу.
Може председник да каже и: „Сви који раде у држави морају да постижу резултате, ако не, биће смењени” и да одмах свако постави питање: „Зашто то није нормално него председник то мора да каже”.
Може председник да каже и: „Сваког тренутка Цветковић (Мирко, премијер) и ја анализираћемо рад министарстава и челника у општинама, анализирати успехе и неуспехе, предлагати мере, али и смене”. И ова реченица председника доживеће бурну подршку већине становника Србије. Просечан грађанин Србије још мисли да је боље да у држави постоји један човек који доноси одлуке. Уосталом, обратиће се просечни грађанин председнику Републике и због спорне међе са суседом, отпуштања с после, болести детета… Председник који је добио више од два милиона гласова и не може да очекује ишта друго него да га већина бирача сматра одговорним за све што се догађа у Србији.
Али баш зато није добро што је Тадић обећао да ће с Мирком Цветковићем да надзире сваког министра и челника у општинама. Први разлог за овај став је да због развоја демократије и институција није добро потхрањивати такво уверење људи о „свемоћи” било ког политичара. Други је разлог што председник не треба да повлађује распрострањеном уверењу него да делује просветитељски када год то може. Трећи је разлог (може се и обрнути редослед) што председниково обећање излази из оквира послова и задатака које му намењује Устав Србије. Ма како креативно тумачили Устав, у члановима од 112. до 121. који говоре о председнику Републике неће се пронаћи могућност да он оцењује министре и челнике у општинама.
Може се казати да је Борис Тадић у Суботици говорио као председник странке, а не као председник Републике. Али такав одговор води у тврдњу да та могућност њему увек стоји на располагању. Могао је, на пример, када га је Друштво судија позвало да се изјасни о планираном реизбору/општем избору судија да проговори о томе као шеф ДС-а, а не као председник Републике. Из кабинета председника Тадића тада је стигао одговор који се позивао на његова уставна овлашћења.
И за Србију и за њеног председника је боље да се држе Устава, иако ће вербално напуштање њиме предвиђених задатака бити награђено од већине становништва.