Данас, у ери помирења леве и још левље Србије, многи су заборавили на драматичне догађаје од пре једне деценије
Пише: Зоран Ћирић
[објављено: 17/10/2008, Политзика / Погледи са стране]
Октобар је месец револуција и обележавања годишњица преломних догађаја – оних који су се преламали преко грбаче нагло освешћеног народа. Пустите сад свечане академије које управо приређују овдашњи потомци бољшевика и досоваца. Уосталом, њихов заједнички празник „Пети октобар” прослављен је на уистину револуционаран начин: прослава је више личила на парастос. Толико да сам помислио да су у питању нове Задушнице – стварно оригиналан начин да један историјски датум заживи као црно/црвено слово у верском календару!
Елем, овог октобра ваља нам прославити још један јубилеј: десет година од првог, неуспелог покушаја да се бомбардује пркосна и поносна Србијица, која је тада успела да својом епском дипломатијом одврати НАТО скаламерију од злих намера! Да, да, драги моји заборавни локатори, тада су Давид и Голијат, упарени у истом парадном кораку, одступили од Цобетовог антигеј вилајета.
Наравно, данас, у ери помирења леве и још левље Србије, многи су заборавили на драматичне догађаје од пре једне деценије. А знам и зашто! Јер су у овим екуменским данима Срби много уплашенији него онда, у освит бембања којим нас је благосиљао Милосрдни анђео освете, како би нас једном за свагда научио праштању, мирењу и трпљењу…
Тог октобра ’98, Срби су се башкарили по кафанама и шеретски коментарисали одлуку Клинтонове дувачке секције да одложе даљинско рокање – пружајући још једну шансу преговорима између Хилари и Монике Левински, са Миром Марковић као специјалним изаслаником УН, ЕУ и АФЖ. Наздрављало се од Хоргоша до Качаничке клисуре у славу непробојне тампон зоне „Serbia Always”. Како год, непобитна је чињеница да је уочи врло предвидљивог мучког напада из ваздуха, мора, копна и свемира… ниво зебње у Србији једва достизао ниво холестерола деда Аврама.
И сада долазимо до болног и запањујућег парадокса: Срби су, десет прогресивних година касније, упркос свеопштем просперитету и зацементираној европској перспективи, напросто паралисани од свенародног, глобалистичког зорта који их је спопао од појаве „Рецесије” (ријалити шоу који се не дешава на телевизији).
Узрок оваквој престрављености лежи у демократским тековинама које су веома размазиле Србе свакаквим привилегијама и потрошачким конформизмом. А опште је познато да се наш народ више плаши неодобрених кредита неголи одобрених бомби са томахавкама и ласерима за навођење.
Резон је прост: ако Американцима њихове банке одузимају куће, станове, и осталу покретну некретнину – куд неће несолвентном (услед светске економске кризе) Србину, онај други, банкарски Србин, да одузме фрижидер, веш-машину, шпорет, телевизор (чак и ако је класична кутија, а камоли плазму или ел-це-де!), клима-уређај, машину за прање судова… Кола купљена на лизинг нестаће као полизани сладолед… А кредитне картице постаће сувенири, попут режи-карте из доба „Плавог воза”, „Галеба” и брионских разгледница…
Цвикање од хладноратовског таласања такође није нимало апстрактно. Већ неко време овде је присутна нелагодност и стрепња да се руски медвед много не заигра у уметничком клизању, јер ми онда одосмо под лед! Знате, гас је гас, али Хилфигер је Хилфигер. Ипак, ништа не греје као фирмирана одећа и обућа; ако нам Запад ускрати исту, џаба и гас и сличуге кад ће Срби убрзо остати гологузи – будући да су некадашњи бувљаци претворени у кинеска обданишта.
А ту су и ужи, регионални страхови.
На страну Јеремићево омовање и Тадићево тиховање, обичан свет се брине да нам Македонци не ударе ембарго на грчко море. Или да нашим урбаним печалбарима не забране сезонски рад на брању мака… А тек црногорски проблем! Шта ако нас свемоћни Мило, у знак одмазде, избрише са мапе хероинског коридора 15 и кокаинске заобилазнице Газела 3? Губитке који би настали због такве одлуке, не би могла да покрије ни једногодишња Јелашићева плата!
Једино чега се савремени, помондијализовани Србин не боји јесте – губитак посла. А разлог тој опуштености сви знамо: и просечни и натпросечни Србин нема посао. Осим ако нису народни посланици. А то је већ сасвим друга прича – изван сваке рецесије, изнад сваке инфлације…