Кажу да се човек учи док је жив. Да ли ми уопште живимо док пролонгирамо своју смрт? Да ли уопште можемо нешто да научимо док се грчимо да и ово мало што знамо не изгубимо? Човек у свом извитоперењу због околности у којима живи, због мисли којима робује и поступцима којима се диви,осећа се тесно у калупу који је сам себи створио, зато воли да оде негде далеко, да сам себе смири, да буде други неко. Компаси су полудели,олујно човечанство се игра са нама,човек је попут вулкана, кипи у себи претећи да експлодира. Док ми нађемо оно што нам треба живот оде од нас као камен што се одрони са брега. Осећања и разум треба да праве прави пут којим треба да иде наш дух. Небо је огледало у коме човек треба да се огледа. А од човека се очекује да буде безбрижан,опуштен и шармантан. Обично оно што очекујемо ако га дуго нема, временом заборавимо.
Мљет нас чека са својом већ познатом лепотом боја…
Нервоза паковања позната је свима онима који имају жене. Понети пола куће за сваки случај. Вучем,носим и тежину подносим. Нема везе,живео мир међу нама. Улазак у аутобус и блага језа се појављује кад смо видели чиме ћемо да путујемо и да нам предстоји велики малтрет. Као да смо ушли у неко давно прошло време које нема лиценцу за ово ново. Јако је топло,а у бусу нема климе. За утеху,бар су седишта добра. Полагано се аутобус пуни народом који се није променио у својој несвести. Старе ситуације са вишком продатих карата. Коментари севају мозгови зевају,све је исто као и пре. Навиру нека размишљања којасе не могу сакрити у односу на будућност која у овом региону има своје несигурно место. Свега је било и дугих стајања због несрећа на путу,невероватних комуникација са шоферима,честих заустављања да би се пренела и уручила пошта и пакети, и заустављање саобраћајне контроле због проласка кроз црвено светло. А за то време моје дете се мучи да заспи. Зора нас затиче у херцеговачком кршу и лому, Требиње где си да си далеко си. Тамо нас чека младић, занимљиве прошлости,(а свако овде има занимљиву прошлост ко је учествовао у гунгули језивих деведесетих), да нас превезе таксијем до Дубровника. Путујемо и разговарамо.О чему , можете да погађате…
Лепљиви,неиспавани,похабани стижемо у луку да купимо карте за катамаран који ће нас превести до острва. У Хрватској деца до петгодина ништа не плаћају, ни карте за превоз ни кревет у аранжману, за разлику од наше деце која од малих ногу равноправно плаћају све. После сат и по пловидбе чека нас један од два вредна и радна брата да нас одбаци до чаробне тачке где ћемо летовати. С обзиром на то да није спавало више сати,дете се више него добро држи показујући чврстину која ће мубити преко потребна за живот. За две недеље имали смо пуно времена да уживамо и размишљамо о разним стварима око нас. Ишао сам и у ноћни риболов. Тежак,опасан и неизвестан посао. Улов је био добар, завитлавам их да сам им донео срећу. У пансиону је било разних људи, претежно са наших простора и странаца. Овде се људи деле на две категорије: заљубљеници у Мљет и потрошачи ексклузиве. Пуно сам видео незаинтересованих странаца са ранчевима на леђима у гојзерицама на ногама и мапама у рукама, гледају где су док показују да не припадају овде. Наравно нису сви у том фазону, неки се као и ми стапају са морем,стењем и четинарима и уопште са пејзажом. Кажу да је овде и Одисеј хтео да остане,вероватно је капирао шта га чека код куће.
Ходање,купање,излежавање,уживање у задовољству личном и свог детета коме је јако лепо овде и учи да плута и плива без помагала. Упознали смо фине људе са сличним животним искуствима тренутка који проводе на планети. Вежу нас иста сећања, младост нам је била испреплетана, а језик којим говоримо не тражи преводиоца. Измењујемо између себе занимљивости . На великом језеру постоји сужење. На њему је био камени мостић који је спајао две обале. У једном тренутку син свих народа је требало да прође својим бродом и посети острво Мелиту. Да би то могло да се изведе поданици су брже-боље срушили тај мостић. Када је чуо за све то није ни дошао. Вероватно је доживео тренутак истине шта су све његове слуге спремне да учине за њега. Испао је велик на малим стварима.
А онда сам ја човеку испричао за општинску кућу у граду где живим. Уочи посете истог на старој барокној згради изменили су изглед доградивши балкон на којем је он требало да одржи говор, да у тренутку свог наступа маси испод себе учини се вишим и бесмртнијим но што јесте. Шта је све систем радио да би направио илузију стварности свом народу. Наравно ружно увек напада лепо. Било је и неких вајбова који су доносили киселе теме које су изједале мене. Неки нас не воле и никад нас неће волети. Капирам и то.Ко је нешто изгубио вечно ће се осећати оштећеним. Али за свађу увек треба двоје.Праштање Новог завета је виши ниво осећајне интелигенције којем људи нису дорасли јер се боје оног што осећају и на крају испадне да живимо у Старом завету–брате како ти мени тако и ја теби.
А онда видиш децу како се заједно играју неоптерећени тиме ко су и одакле су, тотално слободни. И ми смо такви кад смо сами са природом која нас части собом на сваком кораку. Далеко од себе и људи много лепог у мени се буди. Створитељ нам је дао за свагда на корист лепоту да би развили виша осећања. Све у свему лепо смо се провели.
Појављује се у мени жудња за својом кућом. Да бисмоизбегли све што смо доживели при доласку овде чека нас такси у Дубровнику и вози право кући. Плати да се неби клатио.
За то време отац нас свих над децом својом неваљалом бди и савете даје и помоћ шаље да опамети наше шупље главе, а ми не чујемо његов глас од буке коју правимо тражећи начин да се саставимо.