Како разумети ово време у којем живимо? Шта нам се дешава? Ко ће да схвати људе и то што они раде себи и другима. Како ово време осећати као своје када се видимо као паразити стварности, карикатуре ускогруде свакидашњице? Где смо у овој игри убеђивања где се људи силином фраза убијају у појам. Наша чврстина је порозна и поразна, а то се огледа у тренутку кад треба да станемо на црту линији мањег отпора. Овде не престаје номинација за доминацијом,то јест игра слабих и јаких, правде и неправде, плитке памети против мудрости. На сцени је капитулизам, процес стварања мањка одистинских вредности. Мој се разум свему томе опире.
Са ниских грана гледам свет, видим штетне године се враћају и смањују поље деловања. Промичу тренерке ошишаних глава у свом пингвинском ходу, ходају као да су оједени између ногу. Страх од свега што нема везе са оним што знамо – шири се. Плаше нас духови прошлости пуштени са ланца. У ваздуху се осећа притисак,претња,несигурност. Опет пузимо јер не смемо да узлетимо. Десница замахује, левица се брани, а из истог тела корен вуку док их оно храни.А ми се трудимо да заборавимо на себе, самим тим и на своје драге, мислећи да нам се тако олакшава боравак овде где јесмо, а не знамо да је то сигуран пут нашем самопоништењу. Ми смо прошлост која храма за својом будућношћу, празан простор за туђе пројекције.
Убијамо госте,од пријатеља непријатеља правимо,а после цвилимо док опроштај тражимо понизно убеђујући друге да нисмо такви као што нас они виде,да знамо да поштујемо и волимо. Човекова природа је вероломна и плива у крви. Сопствену кривицу сваљује на другог, мисли да може да превари сваког иоле нормалног. Било која куповина времена не доводи до избегавања казне. Човек постаје проклет и сам себи суди. Фрустрација мањине постаје некад јача од жеље за срећом већине. Злоупотребе и махинације ошамућују нас. Да ли имамо циљ нашег пута или нам је лутање сасвим довољно. Свемулепомшто нам се деси не радујемо се, више лечимо срцу ране дубоке. Наше друштво је покварени времеплов. Овде се све живо што ваља убија, а мртве ствари се оживљавају. Наша песма у себи више славе нема,само јауке за наредна поколења. Лоше искуство нас је отровало, мишићи су нам напети,тако смо сапети, презатегнут је струк,ломи нам се лук, остали смо у хладној и празној скепси. Спасење нас чека, али треба га желети.
Постоје дани кад смо у реду и кад је све око нас у реду, тад нам је корак лак, поглед чист примећује напредак у односу на прошлост, задовољство у нама раздрагано се буди. Разведрен човек одмах капира натмуреност друштва у којем живи,и форсирање тешке игре,и коме то иде у прилог. Само онима који не знају да се веселе и покажу се у својој истини. Некад бих да их не видим док их стално гледам на ТВ. Хоће да ме воде за собом тамо где ја не бих. Сви се ми знамо однекуд, одају нас наши лоши потези више него срећни моменти које кријемо да нам не би били украдени и обешчашћени. Како остати при себи и сачувати своје достојанство, када те глупост просека маже блатом?
Ја сам и даље у комаду,чешљам своје мисли,трудим се да размрсим сваки чвор, да на оно што не разумем нађем одговор. Не дам свој космос,своју свест,своју породицу. Осећам се одлично,већ навикао на тешке мисли,не дозвољавам да ме било која бараба из мог живота слисти.
У бој,јунаци,за живот свој! Знајте да сте случајно живи и да немате шта да изгубите осим сопственог живота.
Цане Партибрејкерс