Извор: Политика

Недавно сам у новинама прочитао да се од укупно употребљене количине пестицида на свету чак једна четвртина потроши на памук

У последње време покушавам да живим што „зеленијим” животом. На пример, рециклирам све што могу да рециклирам, укључујући новине, пластичне и стаклене флаше, конзерве, картонске кутије. Смањио сам употребу папирних марамица и убруса. Заменио сам старе сијалице, које само десет одсто утрошене електричне енергије претварају у светлост, новим малим неонкама које утроше чак 75 одсто мање енергије за исту количину светлости. Из истог разлога, тј. због мање потрошње електричне енергије и воде, судове перем само у машини за прање судова. Купујем тоалетни папир који је направљен од рециклираног папира, те је стога нешто храпавији, али се зато за његову производњу не секу нова стабла. Старе електронске уређаје односим на посебно одређена места за њихово прикупљање, док конзерве са старом фарбом односим у депоније при локалним ватрогасним станицама. Уз све то, трудим се и да смањим потрошњу хербицида и пестицида, и разних осталих отрова.

Све те одлуке утичу у већој или мањој мери на начин и квалитет живота. Рецимо, сада много више времена проводим клечећи на трави, јер у борби против корова и маслачка не смем више да користим хемијска средства већ морам сваку такву биљку да ишчупам из земље. Тако сам смањио унос хемикалија у тло, али зато ми се фармерке брже цепају на коленима док ми се испод ноктију увек налази црна пруга нечистоће. Све има своју цену, па и одлука да се живи здравим, „зеленим” животом.

У оквиру усавршавања таквог живота недавно сам научио нешто ново у вези са памуком. Наиме, од малих ногу сам слушао како, када је реч о избору тканина, памук представља најбољи избор, да се тело најбоље осећа одевено у памук, јер онда може слободно да дише. Сећам се како је моја мајка с презиром говорила о разним тканинама вештачког порекла, остављајући нам у аманет да увек проверимо да ли маркица произвођача, на одевном предмету који желимо да купимо, потврђује стопроцентни памучни састав. И тако сам се, уколико је требало да бирам, увек одлучивао за памук. Међутим, недавно сам у новинама прочитао да се од укупно употребљене количине пестицида на свету, чак једна четвртина потроши на памук. Аутор тог текста, један од овдашњих „зелених гуруа”, саветује да добро размислимо да ли желимо да носимо доњи веш направљен од таквог памука, а уколико не можемо да га се лишимо саветује да онда бар одустанемо од постељине начињене од памука. Уосталом, каже он, можда је дошао тренутак да пробамо како изгледа спавати на постељини од свиле.

У новинама од пре неколико дана, исти „зелени гуру” пише о логичној чињеници да „зелени живот” није потпун уколико се не заврши „зеленом сахраном”. Реч је, наиме, о тзв. природним или зеленим гробљима, која су постала популарна у многим земљама, поготово у Енглеској, где су се прво појавила и где је њихов број већ прешао две стотине. Циљ „зелене” сахране и гробља јесте, наравно, да се наше тело што пре и што потпуније врати у наручје Мајке Земље. „Природна гробља” се обично налазе у шумама, а да би се природни процеси што брже одиграли преминули се сахрањују у сандуцима начињеним од дрвета које брзо трули или потпуно без сандука само увијени у чаршав. Сандуци, наравно, не смеју да имају никакве металне делове, а праве се и сандуци од картона. Уместо споменика саде се жбунасте биљке које се уклапају у локални еколошки систем. Све у свему, према присталицама покрета за „зелену сахрану”, таква сахрана заправо истиче чињеницу да смрт није крај већ да је део природног циклуса који подразумева да се све у природи непрекидно обнавља.

За разлику од таквог гробља, које у потпуности функционише као део природе, класична гробља су, у суштини, огромни отпади неупотребљивог и нераспадљивог материјала. Фасцинантан је податак да се на једном типичном америчком гробљу – према неким проценама – налази скоро 900 тона челика, 18.000 тона бетона, те довољно дрвене грађе за четрдесетак кућа. (Подаци о гробљима у другим земљама вероватно би били слични – покушајте само да замислите, на пример, количину мермера који се налази на београдским гробљима.)

Заговорници идеје о „природним гробљима” истичу још два значајна аспекта. „Зелене сахране” нас подсећају да смо у смрти сви исти, што се сада често заборавља. На крају живота, сви смо само прах који се у прах враћа. Велелепни споменици не могу ту ништа да промене. Ако је наше тело храм, како подучавају све религије, никакав споменик није му потребан. Осим тога, „зелене сахране” су кудикамо јефтиније од садашњих погребних ритуала на које се непотребно троше огромна финансијска средства која би, поготово у несигурним временима, много боље послужила за бригу о живима.

Давид Албахари