Много смо грешни

Извор: “Општина”

Култура у нашем граду је “на апаратима”, на издисају. То је велики грех. Прва читаоница у нашем крају (претеча данашње Народне библиотеке) основана је половином 19. века у Злоту и трајала је у том првом цугу, неких 30-ак година. У турско време, дакле. Након Хатишерифа из 1830. године, оснивају се бројне образовне и културне институције, међу њима и читалишта, а већ 1832. и прва јавна библиотека у Београду, чији је немерљив значај увидео и кнез Милош (који није био писмен) и наредио свим штампаријама у Србији да овој библиотеци дају по један примерак свега што штампају. Од ове наредбе кнеза Милоша касније се изродила институција тзв. „обавезног примерка“, којом и данас националне установе широм света попуњавају своје фондове, а од те прве јавне библиотеке (основао ју је Глигорије Возаревић), настала је Народна библиотека Србије.
Данас, на крају прве деценије 21. века, једној јавној библиотеци, такође у Србији (али без Турака и без неписмених вођа), ускраћује се право на рад. Исто се, у истом граду, дешава и музеју који чува сећање на минуло време и историју, догађаје и личности које су стварале тај исти град.
Не треба сада кукати над улудо потрошеним новцима. А још мање сада треба помињати ону „реч“ на коју су алергични они који воде општину и који су свесни да та „реч“ означава кривично дело. Односи се на оно деловање које се своди на то да не потрошите новац за оно за шта је тај новац Одлуком о буџету и бројним законским актима предвиђен, него на нешто сасвим друго, што није било предвиђено и што не користи свим грађанима Бора.
Истина је да ни библиотека ни музеј не користе свим грађанима Бора. А требало би. Закони су то грађанима омогућили. Томе треба тежити и стално на томе инсистирати. Пажљиво и савесно креирати културну политику града. А нигде, ни у једном закону не пише да се средствима предвиђеним за рад ових установа плаћају концерти естрадних „звезда“ крајње сумњивих вредности и сумњивих каријера и биографија. Култура? Далеко је то од културе. Увредљиво је и понижавајуће тако нешто назвати културом, а још је горе тако нешто плаћати из општинског буџета.
Исто онолико колико је увредљиво печеног вола черечити испред Дома културе.
Јесмо ли ми још у турском добу? Јесмо ли Турци?
Нисмо. Турци су бар неко време пустили да се култура и образовање у Србији развијају.
У 19. Броју „Бележнице“ (не знам када ће и да ли ће бити штампан, јер нисмо платили ни штампање претходног броја, али ћемо свакако имати интернет издање), појавио би се (намерно користим погодбени начин – потенцијал) текст наше колегинице из Кладова, која је недавно боравила у Француској и била гост једне мале библиотеке (мање од наше) у француској провинцији. У тој библиотеци, чланарина је 1 евро за све категорије корисника. У тој много богатијој средини но што је наша, чланарина је симболична, практично је коришћење библиотеке бесплатно, јер се новац обезбеђује на други начин – општинским и државним новцем. У тој библиотеци има запослених, али и мноштво волонтера који сматрају за част и велики плус у својој радној биографији то што волонтирају у библиотеци. Становници тог градића много времена проводе у библиотеци. Сходно потребама, та мала библиотека снабдевена је свим оним садржајима који би могли да буду интересантни већини становника. Штавише, не само да им општина здушно помаже (и у Француској јавне библиотеке и музеји, баш као и код нас, добијају извесна средства од државе – то су код нас тзв. трансфери), већ је и држава одредила да финансирање оваквих библиотека у текућој години буде један од приоритета, будући да је у потпуности сагледана непроцењива вредност коју те установе имају за образовање и афирмацију националне културе.
Читав свет се укључио у заједничку акцију чувања културне баштине (пројекат Memory of the World), само ми у Бору допуштамо да нам грађани радије дођу на шунд и турбо-фолк концерт (и то бесплатан, јер се тако подржава накарадна „културна“ политика), него у библиотеку по књигу или у музеј на изожбу или у Центар за културу на позоришну представу.
Зато је велики грех пуштати да нешто што су градиле и чувале генерације нестане у једном трену.
Зато је грех пећи вола и делити ракију испред Дома културе.
У 21. веку. И то без Турака.

Ана Јанковић

У прилог Aнином тексту додајем веома мало “дотеран” снимак једног од jавних наступа, човека који нас насилно приводи некаквој сасвим другачијој култури.
Даме и господо члан општинског већа задужен за културу и информисанје.