Али, онда се појавише „навијачи”, млади људи са вишком хормона

Зоран Ћирић [објављено: 31/07/2008 Политика / Погледи са стране]

Прексиноћ је Београд поново заличио на аутентичну српску (и балканску, јакако!) престоницу. За то су се побринули они који своје јавне радове обављају што даље од ,„круга двојке”, опевајући Раковицу као Нови Дорћол, Миљаковац као Горњи Врачар, а Церак као предграђе Пала. И наравно да су сви стамбено сконцентрисани на Новом Београду, тамо где се имена булевара одређују сваконоћним референдумима у виду плаката и постера.

Дакле, српски радикали су још једном доказали да су много више српски него што су радикали. Ненавикнути на уличне нереде, фронталне сусрете са полицијским кордонима у пуној опреми, на удисање сузавца кроз ракијом наквашена уста и ноздрве… показали су се као лењи и недаровити ђаци Вука и Чеде. Чак је и једна Весна Пешић за њих чиста урбана герила.

Нема сумње да је ЗЕС од ноћас постао ЗЕВС захваљујући калкулантској сујети радикалa који су одувек више били загледани у партијски врх него у национално дно.

И није ту најважнија провинцијска мегаломанија која олаком брзином најављује милион присталица и две хиљаде партијских безбедњака. На страну чињеница да једино Национална лутрија може да привуче милионче учесника у извлачењу Годоа. Него, мене чачка она друга бројка. Еј, па да они имају две хиљаде „бодигардова”, ладно су могли још откад да преузму власт у овој трајно дефлорисаној и тотално незаштићеној држави!

Елем, радикалски митинг би се завршио као тиховање испрекидано ту и тамо лелекавим мантрањем. Али, онда се појавише „навијачи”, млади људи са вишком хормона, онај специфични узраст у чијим главама се недостатак секса доживљава као патриотска патња. Од толике набубрелости полних жлезда мора доћи до праскавог пражњења. И тако је и било, ништа спектакуларно, уобичајени ритуал јалове деструкције, позерско јуначење праћено прилично сиромашном и немаштовитом сценографијом – која је више подсећала на Битеф него на врео београдски асфалт. Ипак, да ли је случајно да су улогу „реметилачког фактора”, који није произвео ни упола убојити ефекат као некада шерпе, варјаче и тигањи – преузели „навијачи”?

Одговор на ово питање открива голу, расколничку суштину радикалске организације изнутра. Наиме, подсетимо се мало како је текла митингашка предигра. Док се Тома склањао у хладовину свог дворишта спремајући се за ново печење надалеко чувене му ракије-мученице – дотле се запенушани Вучић са обе руке и ноге бацио у таласање медија и ширење фрустрирајућег електрицитета који је требало да запали „свети пламен отпора Борисовој тиранији”. И док су се и Тодоровић и Красић придружили Томи у питијском коментарисању наговештаваног догађаја, Вучић беше тај који је грмео о срамоти, издаји, достојанству и победи. Уместо о покраденим, „пожутелим” милионима, овог пута његове бројке су се односиле на живо људско месо. И то у време тик после окончаних избора! Ако се сећате, он је помињао милионску публику, али је такође цепао грло спомињући обезбеђење од две хиљаде њихових личних чувара, који ће бити гаранција за миран скуп са узвишеном атмосфером у којој ће нарочито моћи да уживају новинари, које је помињао као да су у питању панде из Сечуана. Испадоше новинари, у једном тренутку његове занетости пацификацијом будућег историјског скупа, угроженија врста и од Радована, и остале двојице хашких бегунаца. Добро, то се зове стратегија – већ неко време се говори о све израженијој „цивилизованости иначе природно неартикулисаних радикала”.

И шта се, после свих тих темељних „натоовских” припрема и бомбастичних најава, догодило?

Док је петнаестак хиљада људи слушало Тому како им се захваљује, као да је водитељ Евросонга, навијачи се самоиницијативно прегруписаше у хулигане и кренуше у „спонтани” дијалог са пословично некомуникативном жандармеријом. Тај недостатак комуникације се убрзо надоместио каменицама и бакљама, на шта су муркани одговорили сузавцем, гуменим мецима, топовским ударима и повременим јуришима који су завршавали у празно, јер су се наспрам њих налазиле врло спретне побегуље. Ноге су им биле брже од лајавих језика.

И, ето, то би било то. Али, где је ту поента? Чему ова јадна копија правих, жестоких демонстрација, какве можемо да видимо од Шпаније до Јужне Кореје? Наравно да је све ово некоме било потребно. Коме?

Одговор сте могли да видите у скисељеном Вучићевом лицу, згрченом на ивици плача, док кука како је добио пендреком по леђима. Такође, другу половину одговора могли сте да видите у смиреном, хладном, готово шмекерском држању Томе Николића.

Оне којима још није јасно шта се догодило, и ко иза кога стоји, само ћу подсетити да је Тома тихи али заклети „гробар”, а несташни му сарадник Вучић је врло транспарентни, радикално задрти ,„циганин”. А чији оно навијачи синоћ експресно повећаше буџет за урбанистичко уређење Београда, односно његовог пословног и културног језгра?