Аутор: Цане Партибрејкерс

Од када је моја ћерка ушла у мој живот,хтеоне хтео, враћам се у своје детињство вршећи паралелу са њеним и долазим до закључка да се суштински ништа није променило. Да је увек било неких људи којима је сметало да детињство одрасте без проблема. Прилике у којима сам ја одрастао наизглед су биле боље него сад. Друштво је било мирније и некако се сигурније живело. Повлађивано је нашим несташлуцима док су нам врлине представљане кроз пароле тог времена. Систем је цедио наше родитеље на њиховим радним местима правећи од њих узорне чланове друштва, а на другој страни одузимао им је снагу и време за наше васпитање које се састојало у гутању друштвених параноја,типа: ако не будеш добар ићи ћеш у затвор.Предност данашње деце је само у томе што им се кроз медије посвећује више пажње, а на делу је доказ о нашој тоталној друштвеној неспособности са којом се односимо према њима,користимо их као штит за наше свакодневне потребе, наша деца лажу за нас. Друштво које живи на овоме тлу је једно од најстаријих у Европи, изумиремо полагано уз оправдања као што су:немање новца,стамбеног простора,каријере и недостатак перспективности која доводи до негативног природног прираштаја. Депопулација, реч која ништа не значи док се не схвати. Бела куга већ више говори. Има деце, али нема родитеља.

У насељу где живимо пре два месеца је направљено игралиште за децу површине од једва 30 метара квадратних са свим скаламеријама за њих(љуљашке,тобоган, пењалица,вртешка, скакалица). Ту су стављене и две клупе за родитеље да уживају у безбрижном игрању, дружењу и одрастању своје чељади. Проблем је настао са првим мраком кад на то игралиште долазе одрасла деца правећи буку и галаму која смета станарима кућа недалеко одатле. Уместо да зову чуваре реда и поретка да их заштите,одлучили су да узму правду у своје руке. Почела је да ради тестера која је прво исекла клупе да се ту нико нескупља,а после су почели да секу и љуљашке. Замислите жену у годинама са ручном тестером која сече костур клупе од гвожђа уз велику буку.Притом се осврће и гледа да ли је неко види док то ради… Игралиште је почело очајно да изгледа. Чак смо један дан затекли гомиле псећег измета скупљеног и стављеног испод клацкалице и љуљашке. Људска пакост границе нема. Онда смо чули да су поднели петицију за измештање игралишта на шта смо се и ми родитељи самоорганизовали да заштитимо игралиште и нашу децу. И ми смо направили петицију за опстанак игралишта. Мораш да покажеш зубе да би те неко разумео.Нечије беснило прави нове генерације делинквената. Борба за детињство детета је борба за његову будућност. Ко неће да слуша дечију грају трешће се ноћу у страху слушајући бесне урлике и револверске хице прерано одраслих и отераних из свог детињства. Несвест прави нове жртве. Оно дете којем се одузме безбрижност одрастања постаје окрутно и свирепо, чега смо сведоци свакога дана. Уместо да му покажемо шта знамо и да му пренесемо најбољи део себе, ми му сервирамо најгоре из насшто дете најлакше и прихвата. Деца су постала наши заморчићи свеукупне глупости и неспособности да изађемо на крај, прво са собом па са њима самима. Све постаје тешка обавеза без трунке љубави која прави срећу.Да ли се запитамо зашто је тако,да ли унапред спремљени одговори могу да нас задовоље или су узроци дубље сакривени у погрешном васпитању из генерације у генерацију?

Упркос свему од општинских младих људи добили смо уверавања да игралиште неће бити измештено што нам даје наду да и даље има неког ко се сећа свог детињства.Омогућимо нашој деци више од гомиле непотребних играчака и сувишног слаткиша,да развију пријатељство и дружење,да буду бољи људи него што смо ми. Деца су анђели светлости које нам је Бог подарио да нам покажу пут из мрака у коме живимо.

Живело детињство!

[објављено: 26/09/2008. – Политика / погледи са стране]