Образац намерних обмана и свесног лагања је за поједине западне лидере „легитиман” начин да остваре жељене резултате

Аутор: Обрад Кесић / Политика

Имам једног веома драгог пријатеља, пензионисаног официра специјалних снага, који је учествовао у Другом светском, Корејском и Вијетнамском рату и који је случајно амерички домородац (Индијанац). Тачније Пенобскот. Доказао је своју љубав према Америци крвљу (рањен је у борби), знојем и сузама.

Зато када постави своје омиљено питање о искуству америчких домородаца са америчком владом – Да ли знате колико је уговора (од преко 650 потписаних) са америчким Индијанцима америчка влада испунила? – чини то са болом и разочарењем. Одговор који даје, „ниједан”, обично представља шок за већину његових сународника Американаца, који одмах утону у нелагодну тишину. Лако је закључити да је класична реплика из индијанских филмова да „бели човек говори једно, а мисли друго” заснована на чињеницама и горком личном искуству.

Мог пријатеља, Снажних ногу, сетио сам се ове недеље кад сам прочитао да је споразум о прекиду ватре који су потписали председници Медведев, Сакашвили и Саркози имао „проблем с преводом”. Испада да су Медведев и Сакашвили потписали два документа са различитим речима у кључним деловима споразума. Једна од разлика јесте да се у руској верзији говори о безбедности „за Јужну Осетију и Абхазију”, док енглеска говори о безбедности у „двема областима”. Прва верзија би омогућила Русима да распореде трупе у „тампон-зонама”, док би друга ограничила њихово присуство само на области две сепаратистичке територије. Делује као мала грешка, ако је уопште грешка. Међутим, с разлогом се може поверовати да су разлике заправо биле свесне, направљене с намером и да се Сакашвили убеди да потпише и да се обезбеди адут против Русије тако што ће се формирати јавно мњење да она крши услове споразума и на основу тога од ње изнуде велики уступци како би се одржале у животу, макар и на апаратима, претензије Грузије према ове две регије.

Можда то звучи сувише цинично, али подсећам вас да је генерални секретар УН Бан Ки Мун недавно послао две различите верзије истог писма председнику Борису Тадићу и Фатмиру Сејдијуу. У писму Тадићу акценат је стављен на продужетак мандата Унмика на Косову, док је у оном другом наглашено да се мандат преноси са Унмика на Еулекс. Ово се мора посматрати и у контексту „креативног тумачења” међународног права и посебно Резолуције 1244 Савета безбедности од стране америчких и неких европских дипломата и политичких лидера кад је у питању независност Косова. На ову очигледну дволичност као врсту дипломатије надовезује се контроверза која окружује споразум Холбрук–Караџић. Докази указују на класичан Холбруков маневар да даје обећања без икаквог потписаног документа и без намере да испуни било шта договорено са другом страном. Све ово врло убедљиво показује образац намерних обмана и свесног лагања, који је за поједине западне лидере „легитиман” начин да остваре жељене резултате.

Ово дипломатско средство – назовимо га неомакијавелистичким – још један је знак постдемократског периода кроз који, како тврде многи интелектуалци, Запад тренутно пролази. Требало би га посматрати у контексту жеље многих политичара да ограниче индивидуалне слободе и изборну моћ како би промовисали концентрисану, елитом предвођену „демократску” бирократију, попут оне коју су ирски бирачи пролетос одбацили. У савременим међународним односима и решавању сукоба, ова врста лидерства вероватно ће довести до још нестабилнијег света. За мале државе као што су ове на Балкану, то значи да је владавина закона само онолико света колико је та земља важна интересима великих сила и непредвидљивим ћудима њихових лидера.

Зато је за земље и лидере који преговарају са Америком и најважнијим земљама ЕУ корисно да имају на уму америчке домороце и да се сете шта је председник Роналд Реган одговорио новинару који га је питао да ли верује Русима да ће поштовати ракетни споразум. Послужио се руском пословицом „доверјај, но проверјај” (веруј, али провери). Данас то значи носити са собом речник енглеског и тражити проверу сваке верзије онога што потписујете.

[објављено: 18/09/2008]