Снага и немоћ народа. Сутра на продајним местима новина трећа књига, збирка поезије „Синство“

Трећа књига из нове едиције Изабраних дела Матије Бећковића, настале у сарадњи „Народне књиге” и „Политике”, појавиће се сутра на свим продајним местима новина. Реч је о поетској збирци под називом „Синство”, која садржи избор из ранијих збирки и циклуса песама „Метак луталица”, „Тако је говорио Матија”, „Хлеба и језика”, али и нове песме Матије Бећковића.

Пишући о збирци „Метак луталица” Михајло Пантић уочио је да стихови ове збирке, која садржи све оно што је Бећковић написао напоредо са својим дијалекатским књигама и која је зачета на размеђу 50 и 60 година прошлог века, прате постепену метаморфозу песничког „ја – од раног усамљеништва и уклетости, до постепеног поистовећивања са широм, колективизованом поетском пројекцијом света.

– У „Метку луталици” распознајемо, дакле, једног друкчијег, многоликог Бећковића, побуњеног лиричара и лирског реторичара, који искушава свој глас на стотину различитих начина. Најпре у циклусу „Пропаганда поезије”, а потом у збирци „Тако је говорио Матија”, Бећковић постаје и остаје паклени играч на жеравици света, спреман да му погледа у лице и да се суочи са њим, при томe не штедећи никога, а најмање себе. Но, ма како се песник споља мењао, ми, заправо, све време гледамо како Матија Бећковић сопствену језичку грађу чврсто упреда од нити различитог порекла (суште лирике, сатире и анегдоте), рекао је, између осталог, Михајло Пантић.

Збирка „Хлеба и језика” објављена је 1997. године, а појавила се у време својеврсног разочарења и апатичности после неуспелих вишемесечних студентских демонстрација. По мишљењу књижевног критичара Светлане Шеатовић-Димитријевић атмосфера тог времена оставила је печат на ову поезију, јер је у њој веома изражен иронијски и сатирички аспект.

– Стога, песник своје уточиште налази у самом језику. Већ наслов збирке „Хлеба и језика” асоцира на староримску лозинку „panem et circenzes” (хлеба и игара). То је отворено подсмевање политици и апотеоза језику. Такође, то је транспонована и мисао из народног говора „Ко има хлеба и језика. Све има.”

Збирка „Синство” Матије Бећковића, која ће се појавити уочи највећег хришћанског празника Васкрса, садржи и изузетну поезију са мотивима из хришћанске културе. Ту су песме „Путовање у Свету земљу уочи двехиљадитог Христовог рођендана”, „На гробу оца Јустина”, „Богородица Тројеручица”, „Трорука чудотворка”, „Богородитељица Тројеручица заштитница српских песника”, „Прича о Светом Сави”, али и „Косово поље”, „Слово”, „Огледало”, „Очинство” и „Синство”.

Четири велика српска песника Васко Попа, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић и Матија Бећковић у својој поезији опевали су чудотворну икону Богородице. По мишљењу Александра Јовановића, она је у поезији Матије Бећковића „симбол културе, културног идентитета целог једног народа, али и симбол психолошког упоришта пред разграђивањем основних вредности око њега и у њему.”

– Вишезначност средишног симбола чини да „Богородицу Тројеручицу” читамо на више начина: као древну тужбалицу и молитву, али и као савремену песму о снази и немоћи културе народа којем припадамо. Тачније, она нам говори да смо принуђени да живимо – данас колико и јуче – са отвореном могућношћу да ћемо, заједно са својим именом, нестати и да ће нас силе којима смо окружени заувек узети под своје, приметио је Јовановић.

У беседи одржаној поводом уручења Жичке хрисовуље, 2002. године у Краљеву, Матија Бећковић говорио је о вечном васкрсу духа и поезије, умивању духа кроз стид, вечној креацији у космосу:

– Господ још ствара човека по своме обличју, одваја светлост од таме, наређује земљи да из себе пусти траву, и дрвету да роди, говори птици да лети. Стварању и престварању нема краја, а кад оконча своје дело показаће се да је све трајало седам дана.