Е-маил

Незапослен човек долази да моли за радно место отпушивача WC – а Мајкрософту.
Шеф персонала га тестира с потпуно новом пумпом.
Добили сте посао.
Дајте ми ваш меил да вам пошаљем формулар и дан и сат када ћете почети радити.
Очајан човек одговори, да нема компјутер, па према томе ни е-маил.
Шеф каже да жали али ако он нема е–маил, он виртуелно не постоји, а ако не постоји не може добити посао.
Човек изађе очајан не знајући шта да ради са само 10 долара у џепу.
Оде у дисконт и купи сандук од 10 кг. јагода.
Потом оде од врата до врата продајући своје јагоде.
На мало и то за мање од два сата удвостручи свој капитал. Понови процес још три пута и врати се са 60 долара.
Тада схвати да би тако могао живети. Сваки дан излази из куће све раније, и враћа се све касније и тако утростручи и учетворостручи сваки дан свој капитал.
Ускоро купи камион, а брзо потом постаде власник мале компаније са возилом за испоруку.

Прође 5 година.

Човек је сада власник једне од највећих мрежа за продају хране.
Једног дана одлучи узети животно осигурање. Позове свог агента, изабере полису. На крају разговора агент га пита за е-меил како би му послао све клаузуле уговора. Човек каже да нема е-меил. ”Чудно” каже му агент ”немате е-меил, а успели сте саградити царство. Где би вам био крај да сте имали е-маил.”
Човек размисли и одговори: Био бих отпушивач WС-а у Мајкрософту.

Порука:
Интернет не решава живот
Ако немаш е-маил а радиш пуно можеш постати милионер

8 Komentara

  • borsky

    19. septembra 2008. at 07:45

    @d_a: nažalost ili na sreću je tako ali priča treba da utiče na osećaj mere i racinalnosti jer pored svega ipak treba decu vratiti nekim realnim i opipljivim stvarima. u imaginarnom svetu se polako ali sigurno gubi smisao za igru i zabavu.

    @deda: jeste 21 vek ali to jos uvek ne mora da znači ništa. više bih voleo da vidim decu kako se igraju na ulici a kad bih video dva klinca da igraju klikere pomislio bih na trenutak da smo na pravom putu. seti se kako smo se mi igrali i šta nam je sve moglo poslužiti kao igračka a danas i grafička karta od 500 eura nije zadovoljavajuća u nekim situacijama.

    @kulić: tačno. jedan od njih sam i ja 🙂 samo što nažalost nisma više mlad, i uopšte se ne ponosim time. u mom slučaju preko interneta sam sa porodicom, u poslu i sa prijateljima kao evo sad- zar to nije tragično.

    smisao ove priče milsim nije u tome da kritikujemo i eliminišemo internet i kompjutere iz naših života već da nadjemo neku meru za sve to. ja zbog svega toga svakog vikenda dva dana provodim u planini – medju ovcama. ha ha ha i blejim. idučeg meseca prelazim na meketanje u drugi razred ovčarske škole 🙂

  • Deda

    19. septembra 2008. at 15:31

    Ono sto jest, jest.
    Kad je doslo vreme da isterujem klinca napolje da se igra, onda je sve jasno… Nas bre nisu mogli smotkama da uteraju u kucu. A o mastovitosti u igri da ne pricam, posebna prica. Ova danasnja deca ne znaju da se igraju, a sto je jos gore-nemaju maste…Nazalost…
    Surovo bre…

  • borsky

    19. septembra 2008. at 19:57

    kad se samo setim da smo izmišljali igre kako bi bili što zapaženiji. seća li se neko igra koju smo zvali katastrofalno lošim imenom i to “Glis-glis”. izvlačili smo predvodnika i svi morlai proći gde i on i na način na koji je to uradio on/ona. prolazili smo kroz prodavnice, po sredili ulice – po onoj beloj liniji ili kroz restorane a jednom smo čak išli kroz muzej …

    e to je bila zabava koliko god tos ad izgledalo bezvezno.