Дисциплиновање Србије не треба примити к срцу – то је само огледни експеримент о судбини малих народа у свету глобалне послушности

Лоше вести из Европе – Холандија се успротивила такозваном откључавању Прелазног трговинског споразума са Србијом. Њу је у стопу следила Белгија. Остале земље, чланице ЕУ биле су за то да се Србији некако олакша казна, али шта да се ради – у Европи се одлуке доносе консензусом. Неко од наших политичара тим поводом је имплиците поручио да ће, једнога дана, и Србија, кад уђе у Европу, моћи да на сличан начин брани своје интересе. Дакле, ако Србија буде против, ниједна одлука неће моћи да се донесе.

Дивна вест за оне који маштају да једнога дана и глас Србије нешто значи, а поготово за оне који сањају да за све неправде које су нам учињене, једнога дана, вратимо мило за драго. Али, до тада, много ће воде протећи Дунавом и Савом, а испитни рок за Србију продужава се до даљњег.

У целој овој причи, и пред очима светске и пред очима домаће јавности, Србија изгледа као малолетнички делинквент који је стално на некој врсти испита. У прилог томе говори и нечувени детаљ о томе како се разговара са Србијом.

На питање када ће бити одмрзнут Привремени споразум, министар спољних послова Холандије Макс Ферхаген је казао да то зависи од Србије, њених акција, да је он тај који одлучује да ли постоји сарадња са Хагом, а не Брамерц који само подноси извештај. А на питање да ли је услов за одмрзавање споразума хапшење Ратка Младића, одговор је био кратак и више него речит: „Прво га ухапсите, па ћу вам рећи да ли је то услов”.

Не мора неко да буде зналац у области међународних односа и евроатлантских интеграција да би управо у овој реченици прочитао киселост, мрзовољу, безобразлук и ниподаштавање оних који Србију непрестано обарају на поправни. Тон чини музику. А ова музика није нимало пријатна. Она говори о томе да у „европској породици” о чијој срећи, лепоти, демократији и праведности слушамо невероватне славопојке, Србију третирају као прљаво, јадно и недостојно сироче, које не може да уђе.

Није проблем у томе што Европа тражи изручење свих преосталих хашких оптуженика – проблем је у Ферхагеновом цинизму – да ће нам рећи да ли је то довољно, тек кад их изручимо. То може да говори да има још услова за које ми не знамо, али и о томе да се са Србијом, која моли за пријем у ЕУ, може тако разговарати. Да је то дозвољено. А ономе са ким се може тако разговарати, могу се постављати нови и најразличитији услови. На пример, признавање независности Косова. Или можда неко мисли да ће Србија ући у ЕУ и онда бити у прилици да стави вето на признавање Косова?

Наши министри су, водећи рачуна о томе како се разговара са Европом, јер кога је молити није га срдити, изјавили да су разочарани и да је Србији учињена велика неправда. А шта друго могу да ураде српски политичари, осим да, суздржавајући емоције, буду разочарани? Са европског пута Србија неће скренути, без обзира на све, поручују наши политичари, обећавајући нам бољи живот. Бела шенгенска листа, на пример, моћи ћемо да путујемо без виза. Моћи ћемо да и ми постављамо услове онима који ће писати молбе за пријем у ЕУ? Само, да ли ће бити икога ко ће после нас ући у ову велику породицу?

Прича о условима и условљавању данас се може читати и у контексту губитка слободе.

Изван ЕУ, Србија нема никакву будућност. У борби за улазак у ЕУ, Србија нема никакву садашњост. Ако уђе у ЕУ, пошто испуни све услове, којих ће можда бити још, Србија ће добити право на будућност, под одређеним условима. О којима ћемо сазнати кад испунимо претходне. Изгледа као видео-игра у којој компјутер увек побеђује.

Дисциплиновање Србије не треба примити к срцу – то је само огледни експеримент о судбини малих народа у свету глобалне послушности. Кајање, као пред тамним вилајетом, и ако уђемо и ако не уђемо, нам следује. www.mirjanabm.com

М. Бобић-Мојсиловић
[објављено: 17/09/2008]
Политика