У Србији је било више ликовања због брзе руске војне акције, него стрепње која произлази из јасне сепаратистичке аналогије

Лепо се видело да је Михаил Сакашвили у доброј кондицији. Није му сметао ратнички маскирни прслук да претекне своје телохранитеље у бежанији око „избегавања руских авиона”. То ће бити добра спринтерска грађа за његове узбудљиве унитаристичке мемоаре. Изгубио је рат, али не и трку.

Медведев је против њега водио и добио „блицкриг”. Сви који су Путиновог наследника сматрали меким изаслаником свог моћног заштитника, олако су забасали у аналитичке стереотипе. Дмитриј је у неким акцентима био тврђи од Владимира Владимировича, не хајући за клетве које су долазиле са западне стране.

И сад се заиста не зна ко је стварни господар Кремља. Али, ко год да је, у томе нема разорне конкуренције него моћног склада. Русија поново кипти од снаге и ту околност жели да саопшти свима који би да је оспоре.

На територији Грузије, Русија је успоставила две нове државе. Тај посао урађен је скоро савршеном комбинацијом грешака и односа снага, потенцирањем аналогија и наопаким разумевањем савезништва.

Политику Сакашвилија многи су већ назвали стратегијом „олимпијског отварања”, аматерским покушајем да се крупна акција пацификовања отцепљених парчића државе забашури планетарним заносом око Игара. Испало је да неки Руси нису гледали пренос, него су седели у тенковима.

Само дан после (лаког) протеривања грузијских снага из Осетије, почела су лицитирања о принципима и преседанима. У томе је Балкан био мера вредности и ситнина за враћање кусура. „Зар вам нисмо лепо говорили о домино ефекту?”, рекао је Лавров старим хладноратовским партнерима. „Зашто смо запосели Гори, кад он није део пакета?! Зашто сте ви бомбардовали Београд и Нови Сад, зар су ти градови на Косову?”

У Србији је било више ликовања због руске акције, него стрепње која произлази из јасне сепаратистичке аналогије. Чак је било јавних идеја да Београд одмах призна самосталност нових државица у Закавказју и тако докаже оданост Русији. „Па кад Запад одустане од Косова, одустаћемо и ми од Осетије” (Александар Вучић).

Наведена мудрост има своју поданичку „губернијску” предисторију и долази из запажене политичке мисли Томислава Николића, како би било идеално претворити Србију у неку периферијску руску провинцију. Зна се ко би био губернатор – онај који се први сетио! Уосталом, ни чувена конфедерација с Русијом и Белорусијом из 1999, у којој су партиципирала исти зналци уз Горицу Гајевић и још неке незаборавне физиономије, још није раскинута.

Запад је, наравно, показивао свој безобзирни и цинични поглед на свет, залажући се за „поштовање повеља УН, територијалног интегритета и међународно признатих граница”. Рекло би се да им је та саопштења писао неки изоловани особењак, званични угурсуз, који нема, нити жели да има, било какве везе са стварношћу. Из тих начелних принципа, Вашингтон и Брисел су искључили Косово, као преседан који се нигде не може и неће поновити.

Москва је своје преседане образлагала преседаном Косова, које је ипак постало принцип. У свему томе српска политика, а и дипломатија, нашле су се у процепу, и то посебно једним осетљивим делом. Дакле, рекло би се да се нема куда. Како год да се покренеш – боли, а нема ко да помогне.

Ако останемо по страни и правимо се да још нисмо уочили читав тај конфузни заплет, онда нам се може приписати дипломатска мутавост и неукост. Ако се неко ухвати логике међународног права, па објави како су Руси тамо њима урадили исто што и Американци овде нама, може бити да ћемо изгубити јединог моћног пријатеља који још поштује непостојеће принципе. И то оне које је управо сам порушио.

Кад бисмо по оном радикалском предлогу признали независност Осетије и Абхазије, па тамо испратили по једног пијаног амбасадора (обичај после 2000!), онда смо окончали посао одбране Косова и можемо делегирати одговарајући примерак и у Приштину.

Ако чекамо да се све реши само по себи, решиће се по неумољивом Марфијевом закону, најгоре по онога који чека. На пример, да Руси признају Косово!

Колико се сећам, српска дипломатија је саставила неки текст који стидљиво шета по равнодушном информативном систему. Као, ми будно пратимо шта се догађа свуда по свету, али нас највише занима наша територија.

То већ јесте корак напред. Али ни изблиза тако експлозиван као онај који је у Горију учинио Михаил Сакашвили. Он је истрчао посебну олимпијску деоницу у Стаљиновом завичају, чувајући свој важни живот од неподмитљиве навале архивске прашине.

Љ. Стојадиновић- Политика / Погледи
[објављено: 01/09/2008.]