Присуствујемо часу анатомије на лешу ДСС-а за који је обавештена јавност одувек веровала да је хибридна творевина настала на недовршености демократског и радикалског правца решавања српских тегоба и која је своју снагу црпла из те недовршености

Нормално је да се странке које изгубе изборе раслојавају, сабирају и одузимају, посебно кад је пораз убедљив, као што се догодило са Коштуничином Демократском странком Србије (ДСС), али није баш нормално да се то агресивно подстиче, неки пут и средствима која се не могу описати као добри обичаји.

Елем, кренуло је преко напада на Александра Никитовића, шефа кабинета Војислава Коштунице, чији су лик и дело фељтонизовани у најмање две штампане ствари, и који је, тобож, одвојио Коштуницу од стварности и гурао га у читав низ политичких авантура и пораза, а да овај, Коштуница, изгледа, барем по описима догађаја који се ту могу прочитати, тога није ни био свестан.

Онда је кренуло бубетање преко Предрага Бубала који није вратио министарски службени стан (још га није вратио) па је у најгорој традицији доушничког новинарства (јавиле се комшије) откривено да овај има више станова у Београду, а дежурни Млађан Динкић одмах је предложио измену закона на ту тему.

Ствар је кулминирала анализама које тврде да у ДСС-у постоје две струје. Тврда и реформистичка. У првој су већ поменути Никитовић и Бубало, плус Слободан Самарџић и још понеко од бивших министара, а реформисте предводе, како је аналитичарима дојављено, Милан Париводић и Ненад Поповић.

Сувише сам дуго у медијском послу да бих некако поверовао да је та синхронизација черупања ДСС-а последица одсуства атрактивнијих тема, тим пре што ни то пропирање ДСС-овог веша није баш атрактивно.

Нису Никитовић, Бубало, Париводић и Поповић неке јавне личности оног формата и својстава које атрактивношћу повећавају тираже и гледаност, па све да су џипом згазиле пешака као што се омакло Елени Карић, најудомљенијој српској снајки – на атрактивно широком простору, од Пеђе Мијатовића, преко Андрије Драшковића до Југослава Карића.

У тој свакидашњој градској саобраћајки није акценат на пешаку, већ на лику возачице џипа, а у описивању политичког удеса једне странке, баналном самом по себи, акцентује се што шири круг личности, како би се многобројношћу надокнадила појединачно слаба естрадна својства актера.

Није дакле вест да је згажен пешак, а није, богами ни вест, да је ДСС прсао, али јесте вест ко је згазио пешака и колико њих је згазило Коштуницу, док овај, Коштуница, у блаженом незнању о томе ко му све ради о глави, броји овце у Белановици.

Али, неће бити да је ова летња офанзива последица недовољног броја пешака који страдају под точковима естрадних и спонзорских звезда. Биће, ипак, да ту има неке политике која можда није глупа, без обзира на пристајање да се нечијем циљу подреде медијски професионални стандарди.

Имамо, дакле, час анатомије на лешу једне странке за коју је обавештена јавност одувек веровала да је хибридна творевина настала на недовршености демократског и радикалског правца решавања српских тегоба и која је своју снагу црпла из те недовршености.

Неком се вероватно сада чини да је то лак плен, посебно након расплета београдске изборне драме, око чега су се озбиљно сукобили и унутар ДСС-а. Черупање, уз помоћ пријатеља, иде наруку и главним добитницима и главним губитницима с претходних избора. Сви рачунају да ће Коштуничин потенцијал, гласачки и идеолошки, плус пратећи садржаји, од коментатора до певача, песника и обичних улизица, некако моћи да поделе између себе, а није да им не треба.

Губитници, радикали, одувек су веровали да им Коштуница разблажује чисто вино из националних мешина и верују да би са његовим разочараним гласачима могли да остваре оно што им стално измиче – осим победе на изборима да освоје власт.

Победници ионако владају уз помоћ врло хетерогених коалиција, па и мањинских каква је ова у Београду, и у случају повољног расплета унутар ДСС-а, рецимо условно, преваге реформске струје, имали би у резерви једну странку која би могла да ускочи ако неко изда, односно не би било оних који би се усудили да развргавају коалиционе договоре ако знају да има ко да их замени.

Линија расцепа унутар ДСС-а медијски је подвучена, грудва је заваљана, а сада се чека лавина… Ако је буде.

Главни уредник недељника „Време”

Драгољуб Жарковић
[објављено: 22/08/2008 / Политка – Погледи ]